Dom zdravlja Doljevac

Zanimljivosti

Zanimljivosti (4)

 

 

 

 

Nedelja, 26 August 2012 00:51

Nešto o uskrsu

Written by

Simbolika i tradicija Uskrsa

 

Simbolika i tradicija Uskrsa bilo da je za Vas Uskrs upravo prošao ili tek dolazi u narednim danima – čestitamo Vam praznik. Obzirom na to da je u toku vreme praznovanja za sve Hrišćane, u ovom članku Vam otkrivamo nešto više o Uskrsu i običajima.

 

Istorijat

 

Prema nekim istoričarima vere, Uskrs je vuče korene iz pred-hrišćanske paganske proslave dolaska proleća. Zapravo pagani, obožavaoci boga Vala u proleće su slavili praznik pratilje boga Vala, asirsko-vavilonske boginje iz drevne teutonske mitologije - Astarote/Ištar. Prema starom zavetu, po hebrejskom kalendaru, u ovom periodu slavi se jevrejski praznik Pasha - u prvom svetom mesecu Nisanu 14. dana.

 

Datum proslave Uskrsa

 

A sada, da se vratimo na Hrišćanstvo. Prema Bibliji, Isus je uskrsao u nedelju, tri dana nakon raspeća. Iz tog razloga, kao i svi pokretni praznici – iz godine u godinu datum na koji slavimo Uskrs se menja, ali dan ne. Dva dana pre Uskrsa slavi se Veliki petak. Bez obzira na datum, u okviru hrišćanstva Uskrs uvek pada u nedelju – između 22. marta i 25. aprila.

 

Post

 

Post je karakterističan za pravoslavnu veru. Pripadnici rimokatoličke crkve poste svega nekoliko dana u godini i po blažim pravilima, dok je u protestantskoj crkvi ovaj običaj potpuno ukinut. Kod pravoslavaca, međutim, Uskršnji post je jedan od najdužih u godini. Traje 7 nedelja, odnosno 48 dana pre Uskrsa. I početak posta je klizan u smislu datuma, ali trajanja ne. Naime, post uvek počinje u ponedeljak, koji se naziva Čisti ponedeljak.

 


Bojenje jaja

 

U većini kultura jaje je simbol ponovnog rođenja, te se prirodno vezuje i za Uskrs. Od samih početaka Hrišćanstva, vernici su u proleće poklanjali jaja jedni drugima. Jaja se obično farbaju na Veliki petak i na Uskrs se jedu za doručkom, uz karakterističan običaj „tucanja" Uskršnjim jajima. Ofarbana jaja, za koje se domaćice uvek trude da budu što lepša i šarenija, se aranžiraju u korpicu sa travom, figuricama pilića, zekama i sličnim ukrasima. Ranije su se jaja, uglavnom, farbala u lukovini i ukrašavala lišćem i cvećem, što su danas u mnogim domovima zamenile veštačke farbe i samolepljive sličice.

 

Uskršnji zeka

 

Uskršnji zeka je karakterističan pre svega za zapadnu kulturu, ali se poslednjih godina „odomaćio“ i kod nas. Smatra se da je i simbol Uskršnjeg zeca povezan sa pomenutom paganskom tradicijom, obzirom da je zec bio zemaljski simbol boginje Astarote/Ištar. Kako bilo da bilo, danas je zeka taj koji sakriva deci jaja, donosi im slatkiše i poklone.

 


Običaji

 

Kod katolika je običaj da deca traže jaja, koja je „sakrio zeka“ i koja se zato obično sakrivaju u travi. Na dan Uskrsa deca idu od kuće do kuće, kod rođaka, i sakupljaju jaja u korpicu. Za razliku od katolicizma – u pravoslavlju postoji i posebno, crveno jaje – čuvarkuća, koje bi trebalo da se farba na Veliki četvrtak i da se ostavlja do narednog Uskrsa da čuva kuću. U nekim krajevima Srbije – dečiji obrazi se trljaju crvenim jajima, kako bi deca bila zdrava. U istočnoj Srbiji, opet, običaj je da se na sam Uskrs, deca ljube kroz venčiće od poljskog cveća. Takođe, običaj „tucanja“ jajima karakterističan je samo za pravoslavce.

 


Dan Uskrsa

 

Kod katolika se na Veliku subotu služi tradicionalna Uskršnja misa. Ona se održava u mraku, uz slavljenje svetlosti vere – koju simbolizuje samo jedna upaljena velika sveća. Pred Uskrs – u crkvu se nosi korpa sa hranom u kojoj su i šarena jaja, hleb, meso, pecivo ... Tu hranu sveštenik blagoslovi i ona se služi na uskršnjem ručku.

 

Pored već pomenutih pravoslavnih običaja, važno je reći da se u nedelju ujutro, Uskršnjim doručkom prekida Veliki post. Za doručak se služi salata, šarena jaja – uz običaj „tucanja“ i kuvano meso, obično šunka. Na dan Uskrsa se ljudi lepo oblače i izlaze na ulicu, idu u crkvu na jutarnju litiju oko crkve, a zatim i liturgiju. Ceo ovaj dan vernici se pozdravljaju sa „Hristos vaskrese“ – „Vaistinu vaskrese“. Za trpezom se služi meso, jaja i Uskršnja pogača.

 

 

 

Nedelja, 26 August 2012 00:50

Istorijat zdravstva u Srbiji

Written by

Zasluge za osnivanje srpske srednjevekovne medicine, kao i za osnivanje prvih bolnica u manastirima, Hilandaru 1191. godine i Studenici 1208. godine, pripadaju  Svetom Savi.

 

Rođen je u deževačkom kraju, na planini Goliji, kao najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje - Svetog Simeona Mirotočivog. Ne zna se tačna godina njegovog rođenja, obično se pominje 1169. ili 1174. godina. Iako je pripreman da bude vladar, još kao mladić odlazi na Svetu Goru, gde se zamonašio i dobio monaško ime Sava. Još za života je proglašen ''svecem koji hoda'', a njegove zasluge za srpski narod su mnogostruke. Sveti Sava je izdejstvovao samostalnost (autokefalnost) srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop 1219. godine. Stvarajući srpsku crkvu, Sava je stvarao i srpsku državu i kulturu. Smatra se utemeljivačem naučne medicine i farmacije, kao i prvim piscem stručne medicinske literature i zako-nodavstva u Srbiji. Putujući po svetu donosio je lekovito bilje, zapise i knjige. Zahvaljujući tome, Srbi su se u srednjem veku lečili na savremen način pod uticajem vizantijske, francuske i italijanske medicine. Već tada su postojale medicinske knjige prevedene sa latinskog jezika koje su se zvale ''lekaruše''. Srbi su već u XII veku poznavali Hipokratova i Dishoridova dela, i to je istovremeno početak naše naučne medicine i farmacije. 1199. zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, koji se odrekao prestola i zamonašio, osnovao je prvu bolnicu u Hilandaru. Godinu dana kasnije izdao je Hilandarski tipik, prvi crkveno-pravni spis, u kojem je propisao brigu o bolesnicima kao jednu od dužnosti hilandarskih monaha. Po povratku sa Svete Gore 1208. godine, otvorio je prvu bolnicu na teritoriji Srbije u manastiru Studenici, po vizantijskim manstirskim uzorima. Bolnica se zvala ''Sveti Duh''. U okviru bolnice Sava je odvojio odeljenje za duševne bolesnike od odeljenja za telesne bolesnike. 1215. godine izdao je Studenički tipik, koji je propisao pravila ophođenja sa bolesnicima.

 

"Letopisci beleže da su posebnim karantinskim odajama monasi pružali pomoć obolelima, kljastima i ubogima, a pretpostavlja se da su uglavnom molitvama lečeni vernici sa duševnim tegobama. O bolesnima su brinuli monasi izabrani po svojim posebnim manirima i osećanjem za pomoć drugom čoveku."

 

Po načinu lečenja naše bolnice spadaju u najstarije u Evropi.

 

Nezavisno od bolnica, postojali su i hospitali (azili), u kojima su bili smešteni neizlečivi bolesnici, siromasi i napuštene osobe. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči i zaslužuje da dobije svoje mesto u istoriji evropske medicine. U tekstu ''Bolnica Svetog Save u manastiru Studenica'' Relja Katić objašnjava da sa ovom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u XII i XIII veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. U tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena i dr.), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. U prilog ovom idu i sačuvani prepisi najstarijeg srpskog terapijskog zbornika, nastalog krajem XIII ili početkom XIV veka. Kao najubedljiviji dokaz za gornje tvrđenje bila bi činjenica što je osnivač prvih srpskih bolnica, Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. O ovome nalazimo potvrdu u Teodosijevom "Žitiju Svetog Save", u kojem on govori kako je Sveti Sava pri svom povratku iz Jerusalima posetio sultana u Aleksandriji i da mu je ovaj dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloje, lekove sa aromatskim svojstvima). Navedeni lekovi imali su vrlo široku primenu u srednjevekovnoj medicini (za lečenje rana, kompletnih fraktura prstiju, oboljenje digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine.

 

Navedene činjenice jasno govore da razvoj medicine kod Srba u to doba nije otpočeo na neukim temeljima njihove narodne empirije, već na dobrom poznavanju vizantijske medicine, koja je, slično kao i njihova kultura, predstavljala nastavak antičke medicine, za koju je bila genetski vezana. Prirodno je da se pri ovome ne može negirati veliki uticaj sa Zapada, jer je srpska srednjevekovna medicina u svojoj suštini predstavljala sintezu vizantijske i zapadnjačke medicine.
Od medicinskih spisa nastalih u manastiru Studenica ostao nam je sačuvan samo jedan. Taj spis nosi naslov Damaskina Jovana o čoveku, i šta je čovek. Danas se ovaj nalazi u Univerzitetskoj biblioteci u Bolonji. Kao prva bolnica osnovana na teritoriji stare srpske države, bolnica manastira Studenice će ostati trajni spomenik ne samo srpske medicine već i kulture.

 

Sveti Sava je propagirao umerenost u svemu, harmoničan i izbalansiran život, doslednost u veri i snagu molitve kao nešto što omogućuje zdraviji u duži život. Na povratku iz hodočašća u Jerusalimu, prolazio je kroz Bugarsku, gde se razboleo i umro u Velikom Trnovu 12. januara 1235. godine. Telo mu je preneseno u manastir Mileševa, koji postaje mesto hodočašća. Mošti Svetoga Save zaista behu za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, lek za bolesne i nesrećne.

 

Uspon srednjevekovne medicine doživljava svoj krah sa napredovanjem Turaka, koji su 1595. godine, po naređenju Sinan-Paše, spalili mošti Svetoga Save na Vračaru, a pepeo razvejali da bi kaznili srpski narod za neposlušnost. Time je duh Svetoga Save zauvek ostao ''neuništiv''.

 

 

 

Nedelja, 26 August 2012 00:50

Istorijat 1. maja

Written by

1. maja 1886. stotine hiljada američkih radnika su izašli na ulice da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Čikago je bio centar pokreta. Radnici su tamo mesecima agitovali za osmočasovno radno vreme, i uoči 1. maja njih 50.000 je već bilo u štrajku. Novih 30.000 pridružilo im se sledećeg dana; to je dovelo veći deo čikaške proizvodnje do zastoja.

 

Strah od nasilnih klasnih sukoba obuzeo je grad. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja. Ali u ponedeljak, 3. maja tuča u kojoj su učestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) između radnika članova sindikata, koji su sprečeni da dođu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo.

 

Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče (4. maj) učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca.

 

Histerične gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.

 

11. novembra 1887. četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. Umrli su zbog svojih reči, ne zbog svojih postupaka.

 

250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.

 

Od kada je na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: "Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost". Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i sindikaliste širom sveta, Hejmarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva.

 

Do današnjeg dana, kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga "Hejmarket".

 

 

 

Nedelja, 26 August 2012 00:47

Da li ste znali

Written by

 

* Da li ste znali da prosečna osoba za života prepešači razdaljinu koja je jednaka dvostrukom obimu Zemlje
* Da li ste znali da pluća odrasle osobe mogu da zadrže pet litara vazduha. Prilikom normalnog disanje udiše se i izdiše oko pola litre vazduha, što znači da u jednom danu kroz pluća propustimo 10.000 litara vazduha!
* Da li ste znali da jabuka ne sadrži masti ni holesterol, a organizmu daje čak 5 grama vitamina. Kada je spustite u vodu ona ne tone, jer je u njoj čak 25 odsto vazduha !
* Da li ste znali da ljudsko srce miruje između dva otkucaja. Tokom prosečnog ljudskog života koji je 70 godina, srce u mirovanju provede 40 godina !!!... prosečna domaća mačka 70% života provede spavajući!
* Da li ste znali da u ljudskom mozgu ima oko 100 milijardi nervnih ćelija!
* Da li ste znali da u ljudskom telu najduže žive moždane ćelije, koje prožive i celi ljudski život!
* Da li ste znali da čovek u proseku trepne 15.000 puta na dan i da svaki treptaj traje oko 0,15 sekundi?!
* Da li ste znali da je butna kost kod čoveka čvršća od betona !
* Da li ste znali da se prosečan čovek smeje 15 puta dnevno !
* Da li ste znali da je potrebno 17 mišića kako biste se nasmešili, a 43 kako biste se namrštili.
* Da li ste znali da nokti na rukama rastu brže nego oni na nogama.
* Da li ste znali da svaki put kada poližete poštansku marku konzumirate 1/10 kalorije.
* Da li ste znali da mišići vilice mogu proizvesti snagu i do 100 kg prilikom žvakanja.